Pre Prvog svetskog rata, potražnja za Wienerberger proizvodima bila je podložna ogromnim fluktuacijama. Štrajkovi u drugim sektorima uticali su na poslovanje kompanije. Međutim, Wienerberger je dobro vodio svoje poslovanje i koristio je rezerve iz dobrih vremena kako bi napravio akvizicije po povoljnim cenama i proširio svoje poslovanje u vreme krize.
Razdoblje velikih ulaganja je počelo 1910. godine: fabrika keramike je proširena kako bi se povećala proizvodnja pločica, a osim toga, fabrike su opremljene savremenim mašinama za proizvodnju opeke kako bi se uvele najmodernije proizvodne metode.
Početak rata 1914. godine prouzrokovao je krizu u građevinskoj industriji. Brojni projekti su bili obustavljeni, a dve trećine radnika upućeno je u vojsku pa je broj radnika pao sa oko 2.300 na oko 570. Kao rezultat toga, proizvodnja se skoro zaustavila, osim privremenih operacija koje su vodile žene, devojke i stariji radnici.
Navedeni period po mnogom je bio težak. Prvenstveno zbog nastale nestašica hrane, a problematičnost u nabavci potrošnog materijala dodatno je otežavala proizvodnju. Zbog nedostatka goriva ciglana je radila sa gubitkom.
Uprkos tome, Wienerberger se uspeo proširiti čak i u tako teškim okolnostima, kupujući građevine od opeke i zemljišta u blizini Beča. To je bila nada za oporavak nakon rata, što je podstaklo upravu da nastavi svoj put širenja.
Nakon rata usledio je period inflacije i velike depresije. Inflacija je dramatično porasla, a nove mere koje su uvedene zbog nacionalizacije prisilile su Wienerberger da proda svoju imovinu u Mađarskoj, Čehoslovačkoj i Jugoslaviji. Budući da su građevinske aktivnosti godinama stagnirale, kompanija se suočila sa ogromnim poteškoćama, koje su dodatno pogoršane svetskog krizom, 1929. godine.
Nakon toga, 1933. godine, austrijska ekonomija je pala na najniži nivo ikada. Odliv kapitala, prazna državna blagajna, masovna nezaposlenost i visoki državni deficit nisu ostavili ni Wienerberger bez posledica. Kompanija je morala napraviti plan restrukturiranja pa su, prema novom planu, zemljišta i stambene zgrade prodate bankama. Tek sredinom tridesetih godina ponovo su pokrenuti proizvodni pogoni zatvoreni tokom krize. Obnovljene su građevinske aktivnosti i Wienerberger se vratio u profitnu zonu.
Razdoblje od 1938. do 1945. obeleženo je nacističkim režimom pod čijim uticajem su se sprovodile propagandne mere režima. U početku je sve bilo propraćeno ekonomskim poletom pa su se građevinske aktivnosti odvijale bez poteškoća. Proizvodni pogodni bili su na vrhuncu, a potražnja za građevinskim materijalom teško se mogla zadovoljiti.
Stanje se naglo pogoršalo kada su zaposlene u upravi kompanije zamenili pojedinci koji su bili politički prihvatljiviji nacistima. Jevreji i drugi nepoželjni zaposleni su bili otpušteni.
Početkom 1940. godine, ekonomski uspon i vreme vrhunske proizvodnje je završeno. Prodaja opeke naglo je pala pa je većina radnika bila spremna za novi rat. Kako bi nastavila sa proizvodnjom, kompanija se okrenula zarobljenicima i jevrejskim zatočenicima zbog čega su, pred kraj rata, većina Wienerbergerovih fabrika bile uništene bombama.
Uprkos strašnim ratnim godinama i velikim poteškoćama u prvoj polovini 20. veka, među zaposlenima Wienerbergera vladao je osećaj zajedništva. Neki radnici su čak donelisopstvene alate kako bi očistili ruševine koje su ostale nakon završetka rata. Kompanija je učinila sve što je mogla kako bi zaštitila svoje radnike u tim teškim vremenima pa je tako lokalnim poljoprivrednicima nudila crep u zamenu za hranu za svoje radnike.
Počela je obnova pogona pa je proizvodnja opeke nastavljena krajem 1945. godine, a dve godine kasnije pokrenuta je i fabrika keramike. Obzirom na potrebe, Wienerbergeru su trebala ogromna ulaganja da bi se postrojenja modernizovala i da bi mogla zadovoljiti rastuću potražnju za građevinskim materijalom.
U to vreme proizvodnja opeke i dalje je bila sezonsko poslovanje i zavisila je od vremenskih uslova pri čemu su duga hladna i vlažna razdoblja mogla zaustaviti proizvodnju. Međutim, situacija se počela menjati krajem 1950-ih kada se u proizvodnju uveo sistem za sušenje, što je osiguralo celogodišnju proizvodnju, nezavisno od vremenskih uslova. Fabrika u Vösendorfu je prva restruktuirana 1957. godine, a ostale u narednom periodu.
Deset godina kasnije, 1955. godine, Wienerberger je postigao novi rekord u broju proizvedene opeke i rekordno visokim prihodima. Po prvi put u istoriji proizvedeno je više od 199 miliona cigli godišnje. Istovremeno je kompanija nastavila sa velikim ulaganjima pa je u jednoj godini uložila 23,5 miliona šilinga (nešto manje od 2 miliona eura) sa ciljem unapređenja poslovanja.
Naftna kriza 1970-ih godina je pogodila građevinsku industriju. Kako je stizalo manje narudžbi, brojne kompanije su bile prisiljene da smanje proizvodnju ili čak da proglase bankrot. Počeo je proces konsolidacije u kojem su pojedinačna postrojenja Wienerbergera zatvorena, a struktura kompanije je pojednostavljena. Međutim, kratko je trajao period takve organizacije pa se početkom osamdesetih kompanija počela oporavljati i ponovo je imala mogućnost da ostvaruje dobit, iako je građevinska industrija i dalje prolazila kroz krizno razdoblje. Takvo stanje odgovaralo je Wienerbergeru jer je iskoristio svoju prednost u tom trenutku i kupio austrijske kompanije koje su postale nesolventne.
Budući da je fabrika u Göllerdorfu bila potpuno obnovljena i opremljena najmodernijom tehnologijom, sva postrojenja na lokaciji Wienerberg su zatvorena krajem 1980-ih. Tako su postrojenja u kojima je sve počelo, otišla u istoriju.
Restrukturiranje kompanije je započelo 1980-ih godina pod vođstvom novog člana uprave - Erharda Schaschla. Nakon naftne krize i pada ekonomske aktivnosti, mere reorganizacije su dovele kompaniju na pravi put pa je Wienerberger prestao da bude lokalna i postao globalna kompanija u industriji građevinskih materijala.
Jedan od glavnih koraka u tom procesu je bila promena pristupa kompanije sa proizvodnog na tržišno orijentisano poslovanje. U isto vreme Wienerberger se usmeravao na internacionalizaciju i širenje. Između 1986. i 1994. godine izgrađeno je ili kupljeno u proseku 10 novih proizvodnih pogona.
1986. godine Wienerberger je dobio ponudu za kupovinu nemačke kompanije Oltmanns Group, sa sedištem u Oldenburgu. Ova kompanija je bila glavni proizvođač građevinskog materijala koja je uglavnom proizvodila ciglu i cevi u Nemačkoj i Francuskoj. Za Wienerberger je ova kupovina značila prvi korak u širenju van granica Austrije, ali i novo područje na kom je kompanija poslovala. Naime, kupovinom kompanije Oltmanns Group, Wienerberger je u svoj portfolio dodao još jednu grupu proizvoda: plastične cevi.
Krajem 1980-ih Wienerberger je upravljao sa 40 fabrika u Evropi, što ga je učinilo jednim od najvećih proizvođača građevinskih materijala. Nekoliko godina kasnije, 1988. godine, kompanija je preuzela "Salen Kunststoffwerk" i spojila ga sa kompanijom "Tekum" kako bi oformila PIPELIFE grupaciju.
Devedesetih godina prošlog veka fokus kompanije se pomerio sa obične proizvodnje opeke i cevi na sistemska rešenja: sistemi opeke i cevi sastavljeni od komponenti koje se uklapaju zajedno kao Lego kockice. Sa svojim sistemskim rešenjima, Wienerberger se počeo pozicionirati kao dobavljač koji svojim klijentima nudi sve od opeke do maltera i alata za zidanje. To je olakšalo planiranje i podiglo kvalitet na viši nivo.